life&me

Ne znam ko je rekao da je definicija ludila kad nesto uporno radis isto a ocekujes drugaciji ishod... Tako nesto. Jebote pa ja sam onda luda totalno. 15 godina se sa tom osobom svadjam oko iste stvari i svaki put mislim - ovaj put nece biti tako. Ovaj put me nece povrediti. Ovaj put ce birati reci. I znate sta? Nije bas bilo isto svaki put. Bolestan mozak je svaki put planirao sta ce sledece reci. Kako da me dublje zakopa. Da me ubije, ponizi, zgazi, pljune i na kraju da se nasmeje. Ja nikome nisam pricala ovo I verovatno niko nece citati tako da cu biti iskrena. Imao je devojku pre mene i ona je otisla na more. Vratila se, on je sacekao, napljuvao da se jebala tamo i ostavio je na stanici i otisao kuci. Tako su zavrsili. Nas dvoje 15 godina zajedno, navaljuje da odvedem dete na more, on niti zeli niti moze. I u medjuvremenu se posvadjamo. U moru uvreda mi kaze: Znas kako se provela ona bivsa sto je otisla na more, tako ces I ti. 15 GODINA ZAJEDNO. RODILA MU DVOJE DECE. Popila sam 3 rakije, pola noci plakala, otisla na posao I dosla kuci. On ljut na mene. Kako bih porazbijala sad sve po kuci I vristala i plakala. Ali ne mogu zbog deteta. I zato pisem. Nekako da izbacim to iz sebe. Rekla sam mu sinoc da to znaci da ja letim napolje cim se vratim s mora. Nije problem. Zelim da odem odavde. Znam da ce mi biti mirna glava. Samo ne znam odakle mi novac za kiriju I racune I zivot. Znate sta je najgore. Sto volim tog skota. Da mi sad kaze brisemo sve sto smo rekli sve bi proslo. Volim ga, jebeno ga volim I dalje. Zato sto, kad se ne svadjamo on moze da bude savrsen. Kako dve osobe u jednoj, ne mogu to da shvatim. Da je uvek bio tako zao ne bih ja ni ostala sa njim. Koliko ga jebeno volim. Psihopatu. Stvarno mi treba pomoc I savet. 

Ne znam sta osecam. Ljuta sam, ravnodusna I tuzna. I srecna. Placem i razbijam. Ne vidim dobro ni ovde ni negde drugde. Tesko mi je. Boli me. Boli jako i nenormalno, neizdrzivo. Kako da prelomim. Kako da unistim sve. Kucu. Porodicu. Radost. Bol. Ponizenje i srecu. Strast i ljubav. Kako da odlucim da odemo kad je previse lepih uspomena. I groznih, ponizavajucih. Gazio si me i pravio kraljicu od mene. Kako da odem od tih trenutaka. Kako da znam da necu pogresiti? Kako da znam da ce deca biti dobro? Kako da odem u ovom najgorem trenutku za to? Odakle mi pare? Kako cemo ziveti I gde I dokle? Ko ce mi pomoci? Ko ce mi biti oslonac? Mozda da ostanem da me gazis. Procice I to valjda. Ali opet ce doci. I dokle tako? Ne znam sta da radim. Moram da prestanem da placem jer ne mogu da objasnjavam otekle oci. Ne mogu da se maskiram ionako se sve to vidi. Idem sutra da trazim stan pa cu videti kako se osecam. Idem sutra da uradim nesto od svog zivota. Pa polako dalje. Polako zbog dece. On ide na letovanje a gde ce se vratiti? Kako da ga povredim? Kako da objasnim detetu zasto se selimo? Ne mogu da spavam. Ne mogu, misli samo naviru. Nista mi ne moze odvratiti paznju od ovoga. Ne mogu da spavam, ne mogu da budem sama u mraku. Onda placem a to ne smem videce se. Gledam crtani da ne mislim. Ali zavrsice se I opet ce biti mrak.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.